Историјат

КРАТАК ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ – 216 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

Прва Лозничка школа основана је крајем XVIII века, тачније1795. године. Тршићанин Гргур Гргуревић је отворио школу у Лозници у коју је кренуо највећи реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић. У књизи „Народне школе у Србији од 1804.до 1815.“ године, Андра Гавриловић каже да је тада у Србији било 40 школа, 15 по градовима и 25 по селима.
Од 1813. до 1815. године, у време пропасти Првог и почетка Другог српског устанка , прилике нису дозвољавале било какав рад у просвети, а ни, све до 1834. године када Јадар излази из оквира Босанског пашалука и постаје саставни део Кнежевине Србије.
1840. године Попечитељство Просвештенија ( министсарство просвете ) гради нову школску зграду у самом „граду“ где се и данас налази. Иначе, зграда је подигнута и делимично заслугомпрвог лозничког учитеља Петра Шаркића родом из Боровa у Славонији.
По подацима из 1836. године Лозничка школа је имала 32 ученика, а школске 1858/59 отворена је Основана женска школа која има укупно 75 ђака. У периоду од 1838 до 1914.у Јадру су отворене школе у скоро свим селима, тако да их је закључно са 1914 било 16.
Непосреднa угроженост ратним операцијама у Првом светском рату испољена је већ од прввих дана Битке на Дрини која почиње 12. августа 1914. године. Већ тог дана Лозница је бомбардована, а међу првим зградама порушена је зграда школе. Окупационе школе отваране су по Србији 1916. године  а ослобођењем Лознице 2. новембра 1918. године школовање српске деце је настављено, а након десет године донета је одлука о подизању нове школске зграде ( 1928 године ).
Рађена је према пројекту који је одобрен од Министарства просвете. Архитектонски је замишљена као „зграда за будућност просторно и естетски ишла је испред свог времена. Два велика и светла ходника у приземљу и на спрату, осам учионица, светлих и са тако постављеним прозорима да се може брзо и лако проветравати, две канцеларије, стан за управљање и омања сала са позорницом, и све то у форми слова П , са прозорским избочењем зида на челу, учинили су пројекат архитектонским привлачним и савременим тако да се могло рачунати да ће зграда у потпуности задовољити школске нормативе у наредних 50 година“
.           У периоду од 1930.до 1941. године, многа деца су уписана у Лозничку четвороразредну школу, али школовање нису завршили. Други светски рат прекида развој школства у Јадру и , привремено зауставља рад основне Лозничке школе.
Све до 1932. године школа није имала име, а од 6.децембра 1933.године школа носи назив „Народна основна школа Вука Караџића у Лозници“.
У првој послератној школској 1944/45 године основна школа у Лозници има уписана 623 ђака.
            1951. године Савет за просвету и културу Лознице донео је одлуку о отварању осмогодишње школе која од те године носи има великог српског војводе из Првог српског устанка Анте Богићевића, који се највише истакао у одбрани Лознице 1810.године као командант одбране града од Турака.
1954.године из школе „Анта Богићевић“ се издваја нова лозничка школа „Јован Цвијић“, 1956.године „Жика Поповић“, 1965. године одељење у Лозничком пољу припојено је основној школи „Вук Караџић“ 1968. године основна школа „Анта Богићевић“ добија највеће признање града Лознице, награду „23. септембар“.
            У школској 1985/86 години почели су радови на изградњи нове школске зграде која је предата у употребу у септембру 1986. године.У новој школској згради изграђено је 6 специјализованих кабинета, за физику, биологију, хемију и вишенамески хол са позорницом.Три године касније изграђена је и фискултурна сала чиме је употпуњена комплетност  школског објекта.
            1987.године у школи је боравио амбасадор Краљевине Норвешке који је у летопису записао: „Било је посебно лепо, пријатно да посетимо Лозницу и ову модерну, лепу школу са пуно паметних ученичких глава“
Колектив и ученици Основне школе „ Анта Богићевић“ увек су, међу првима у Јадру и Србији, прхватили акције које се воде на плану осавремењивања наставе, настојећи да примене у настави иновације и поступке савремене школе. Тако су, од 1984.до 1987. године учествовали у међународном пројекту УНЕСКА „КОДИЕСЕЕ“. Пројекат се бавио „развојем креативности на школском нивоу, артикулацијом између различитих нивоа облика образовања, интеракцијом између образовања и рада и новим тенденцијама у образовној структури“.
Ученици школе обележили су многе значајне датуме српске историје и културе: стогодишњицу Првог српског устанка (1904), десетогодишњицу Битке на Куманову (1912), двадесетогодишњицу пробоја Солунског фронта (1938) итд.
Најзначајнији ученици школе су свакако Вук Стефановић Карадзић и Јован Цвијић а поред њих школа је дала више доктора наука и небројено много академски образованих Лозничана.
            Школа је 1995. године  прославила 200 година постојања а тиме обележила редак јубилеј, не само у Подрињу него у читавој Србији, јер је само 8 школа по тадашњим подацима постојало у форми световних школа. У годинама јубилеја средствима Министарства просвете реновирана је „стара школа“ из 1928. године и због свог значаја на плану развоја просвете и архитектуре у Србији тог времена проглашена је данас заштићеним спомеником културе у Републици Србији.
Иначе, школа се налази на истом месту као и пре 200 година, на узвишењу са кога се види добар део Лознице, одакле пуца поглед на Дрину и где су се у прошлости одиграле најзначајније битке у Првом српском устанку. И данас, око школе постоје „шанчеви“- утврде од земље које су подигли устаници у борби против Турака.
Једна од највреднијих реликвија школе јесте „Летопис“ које се води од 1919.године и који је чувар свих промена које су се дешавале у школи до данас. Заиста је вредно поштовања листати странице од пре 90 година које најаутентичније говоре о свом времену. Од модернијих издања треба свакако поменутимонографију школе „Два века Вукове школе 1795-1995“ која је издата поводом  два века школе и која уз обиље података говори о развитку просвете у Лозници и Јадру у протеклих 200 година.
Школа има и свој лист који излази годишње под називом„Ученик“ и који прати годишња догађања у школи-­ успехе на такмичењима, рад секција, сарадњу са другим школама, одласке у пензију итд. Иначе, по подацима из „Летописа“ ово је први ђачки лист који је изашао у тадашњој Југославији, а редакцију чине ученици заједно са проф. Српског језика. Први број листа „Ученик“ изашао је 1.12.1954. године.
Захваљујући наставницима музичке и ликовне културе школа има свој амблем и химну која је постала идеал ученицима многих генерација..
1996. године одржано је Савезно такмичење из математике што је било још једно од признања укупном раду школе. Када су признања у питању, најзначајнија су свакако „23.септембар“ града Лознице из 1968. године и, „Златни знак Црвеног крста Србије“ 1985. године а бројне захвалнице и дипломе тешко је и набројати.
Иначе, од 1995. године уведена је интерна, незванична награда за ученике „Ђак генерације“ коју су до данас понели најбољи ученици својих генерација.
Школа данас има 31 одељењe и око 830 ученика. Наставни кадар чини 52 наставника и учитеља, настава се одвија у две зграде, у „старој“ где прва знања стичу ученици до четвртог разреда и у новој где се изводи кабинетска настава од 5-8 разреда.
У школи су током протекле две године значајно побољшани услови рада: формирана су два информатичка кабинета, формиран кабинет страних језика са 30 слушних места, набављено доста наставних средстава (графофолије за географију, физику, звучне читанке…) поправљене справе у фискултурној сали, уведен видео надзор у обе школске зграде,уведен школски разглас у обе школске зграде, набављен потпуно нов намештај за кабинете физике, биологије-хемије и географије, комплетно је окречена унутрашњост старе и нове школске зграде, асфалтирано игралиште, постављене нове стативе, репариране су све табле у учионицама у старој и новој згради, уведено озвучење и у фискултурној сали, реконструисана је плоча испред старе школске зграде и постављене су бетонске плоче, замењен под у фискултурној сали, промењен намештај у продуженом боравку.
Пред почетак ове школске године у школи су рађене две веома велике инвестиције: комплетно је реновирана фасада старе школске зграде и школа ће бити прикључена на градски топловод.

            Овакву бурну прошлост и славну историју ретко која школа у Србији има. Данашњим и будућим генерацијама ученика и наставника остаје да својим радом и понашањем употпуне „мозаик“ вредности који се назива Основна школа“Анта Богићевић“

Литература:

„Два века Вукове школе 1795-1995“ , Љубомир Ћорилић, 1995 Лозница.
Лист „Ученик“ ( лист ученика и наставника )
„Летопис“ школе од 1919-2007. године
Архива школе

Летопис школе је школски документ, у нашој школи води од 1914. године. То је значајан и истотијски вредан документ који су исписивали управитељи школе.Данас летопис води библиотекар. У њега се бележе сви важнији подаци и догађања која су обележила сваку школску годину.