Помозите вашем детету

NAUČITE IH KAKO DA UČE: AKTIVNO UČENJE

AKO DETE SAMO ČITA, A PRI TOME NE VEŽBA I NE PRIMENJUJE TO ZNANJE, ONO ĆE BRZO NESTATI. ZATO TREBA DA PRAVI BELEŠKE. JEDNO OD PRAVILA USPEŠNOG UČENJA GLASI: „NE OKREĆI STRANICU, A DA NISTA NE PRIBELEŽIŠ“.

„Izgleda bezopasno, ali verujte mi, uopšte nije. Novi nastavnici, kabineti… Više nije kao kod učiteljice.

Dobro sam se pripremio za taj sudbonosni dan. Naoružan olovkama, sveščicama i flomasterima, kao da krećem u rat. Zapravo to i jeste večiti rat koji učenici neprestano gube od škole. Neko i pobeđuje.

Sastao sam se sa društvom i krenuo ka kabinetu za srpski jezik. Tamo je bila naša razredna i trudila se da nam objasni sve što nam nije jasno. Sledećih dana smo se upoznavali sa nastavnicima. Neki su bili strogi, stari, mladi, blagi…E, nema više jedne učiteljice i jedne učionice! Neki nastavnici se nisu ni trudili da ti zapamte ime, nego su samo davali zadatke i pisali na tabli.

Jedno vreme sam se tako uplašio da sam hteo da se razbolim. Porazgovarao sam sa roditeljima i oni su mi rekli da je to samo jedna faza i da će to ubrzo proći. Bilo mi je lakše. Počeo sam više da učim i ostavljao sam dobre utiske na nastavnike. To je ključ uspeha u školi. Niko nije umro od vežbanja i učenja.  I ne treba se stideti da prihvatiš savet nastavnika ili roditelja.“

Vanja D. učenik petog razreda osnovne škole

 

Nas đak petak je zapazio da su viši razredni osnovne škole zahtevniji, da su  potrebne veštine adaptacije i socijalnog prilagođavanja, ali da su moguće i propratne prolazne pojave kod dece, tipa anksioznosti i psihosomatskih reakcija.  Zato ćemo odgovoriti na pitanje kako se uči uspešno?

Potrebno je istaći dve važne stavke uspešnog učenja. To su cilj ili namera, i vežba.

Cilj učenja je bitan preduslov uspešnog učenja i pamćenja, jer bez njega učenje bi bilo svedeno na gledanje u knjigu ili domaći zadatak, kao i opušteno čitanje koje ne osigurava upamćivanje pročitanog. Aktivno učenje i uspešan rad se obezbeđuje:

  • Čitanjem naglas
  • Odgovaranjem na postavljena pitanja na kraju svake lekcije
  • Prepričavanjem drugima šta je naučeno
  • Redovnom izradom domaćih zadataka
  • Podvlačenjem i zapisivanjem važnih načela
  • Pravljenjem beležaka

Ako dete samo čita, a pri tome ne vežba i ne primenjuje to znanje, ono će brzo nestati. Zato treba da pravi beleške. Jedno od pravila uspešnog učenja  glasi: „Ne okreći stranicu, a da nista ne pribeležiš“.

Pravljenje beleški ima nekoliko predosti:

  • Beleške postaju izvor motivacije, jer su one konkretan proizvod koji detetu pruža osećanje da je nešto postiglo
  • One su proizvod koji roditelji mogu da podstiču, pregledaju i prate napredak
  • Najvažnija prednost jeste što zabeleške pružaju uvid u napredak koji učeniku omogućava da nastavi gde je stao. Bez navike beleženja većina đaka će početi tamo gde je i ranije započela učenje. Sa zabeleškama znamo gde smo stali i možemo da nastavimo s novim gradivom.
  • Kada dođe vreme za ponavljanje, gradivo je sažeto u beleške, memo-kartice, tabelice i podsetnike koji su garancija da će ono što je važno biti upamćeno. Zato je učenje ozbiljan rad.

Kada se približi vreme kontrolnog ili pismenog zadatka ili ispitivanja, dete koje ima naviku beleženja će moći da ponavljagradivo iz sopstvenih sažetaka. Uspeh je zagaranovan!

Ukoliko vas đak strahuje od testa, neka sastavi uz vašu pomoć sopstvenu verziju koja bi bila što sličnija pravoj verziji.  Ukoliko se radi o testu sa više ponuđenih opcija, dete treba da pažljivo pročita i eliminiše opcije. Odbacivanjem loših opcija usmerava se na dobre i time povećava šanse da uoči minimalne razlike u odgovorima.

Važan je i detetov odnos prema nastavniku. Dobar odnos popravlja aktivno učenje, a to će popraviti i ocene! Učenik utiče na nastavnikov stav, kao i obrnuto. Ako može da bira, bilo bi dobro da sedi što bliže tabli i da gleda nastavnika u oči tokom predavanja, što predstavlja veštinuaktivnog slušanja.  Pored toga, da bi slušanje bilo aktivno, potrebno je:

  • Potpuno usredsrediti pažnju na nastavnika
  • Dati do znanja nastavniku da je dete razumelo o čemu on govori
  • Postaviti adekvatna pitanja ukoliko je bilo nejasnoća.

Postoji i iskustveno učenje.

„Iskustvo nije ono što nam se dogodilo, već ono sta uradimo sa tim što nam se dogodilo“. Zašto je učenje kroz iskustvo (aktivnost) tako važno?

Zato što zadržavamo:

  • 10% onoga što čujemo
  • 15% onoga što vidimo
  • 20% onoga što čujemo i vidimo
  • 40% onoga što prodiskutujemo
  • 80% onoga što iskusimo direktno, i
  • 90% onoga što želimo da naučimo druge.

Pokažite interesovanje za školu i ukažite gde se ta znanja mogu primeniti. Razgovori roditelja i deteta veoma su korisni.  Povežite gradivo sa primenom u svakodnevnom životu.

Pomozite svom detetu da stekne prednost time što ćete mu pokazati kako se aktivno uči. Prednost koju će osetiti od aktivnog učenja odraziće se na pozitivnu samopercepciju i samopoštovanje, samopouzdanje, dobro pozicioniranje među vršnjacima i dobar odnos sa nastavnicima.

Marijana Petrović, specijalista med. psihologije

Izvor: Moj pedijatar

DECA I SVAĐANJE: ŠTA DECA UČE KROZ SUKOBE?

U mnogim porodicama vlada mišljenje da je sklad pod svaku cenu bolji od sukoba , no sukobljavanje je sastavni deo svakodnevnog života s kojim deca treba da  nauče  nositi se. U sukobu i nadmetanju deca odmeravaju vlastite snage i pri tomu uče procenjivati sebe i druge , pokušavaju izboriti i osigurati svoj položaj unutar porodice , ali i u krugu vršnjaka.

 

sva]e

Sukob kao važno iskustvo

Kroz sukob s drugom decom ili braćom i sestrama dete brani svoj položaj ili jasno izražava svoj stav.

Sukob predstavlja važno iskustvo gde deca uče izražavati sopstvene potrebe i želje i u njih uveriti druge , pronaći svoje mesto u grupi , ali istovremeno uče sagledavati i tuđe stavove , a možda i kako podneti poraz , kada se povući . Deca imaju snažan osećaj za pravdu i sklona su burnom reagovanju na uskraćivanje i doživljaj nepravde . Sukob često nastaje zbog detetove reakcije na ono što mu je rečeno da sme ili ne sme učiniti . Često u takvim situacijama svađa može da izbije za čas , ali pojašnjavanjem pravila može biti i pravovremeno sprečena .

Učenje granica u sukobljavanju

Za sukob je uvek potrebno dvoje . Kada se deca svađaju mogući su i fizički obračuni , moguće je da jedno od dece i razbije nešto . Bitno je da deca razumeju da je sukob moguć , ali da sva ponašanja nisu dozvoljena .

Važno je da odrasli jasno postave granice što je u sukobu apsolutno zabranjeno , a to su u prvom redu fizički obračuni i razbijanje stvari . Ukoliko u svađi i dođe do takvih situacija deca trebaju preuzeti odgovornost za nastalu situaciju na način da snose posledice zbog svojeg ponašanja , a ukoliko nešto razbiju potrebno je da zajedno učestvuju u popravljanju štete.

Uloga odraslih u dečjim svađama

Posvađana deca često dolaze odraslima tražeći od njih da posreduju u sukobu . U takvoj situaciji odrasli je samo osoba koja olakšava , a ne presuđuje . Važno je dopustiti svakom detetu da ispriča svoje viđenje i razloge sukoba , pri čemu je potrebno da ga drugi slušaju ne prekidajući ga pri izlaganju . Dovoljno je da kada npr . dete iznosi svoju situaciju i viđenje , odrasli pita ” I šta  sad? ” . Često već samo slušanje drugoga smanjuje tenzije i otvara prostor za neka bolja rešenja . Odrasli mogu i podstaći dete na iznašanje predloga i time pomoći deci u sukobu da zajedno dođu do rešenje.

Deca u svađi mogu biti prilično uporna u svojim nastojanjima da protivniku dokažu da su u pravu , a što odrasle može poprilično iznervirati . Važno je pri tomu da odrasli ne ” izgube živce ” već mirno i odlučno decu razdvoje i udalje na neko vreme te im daju mogućnost da se smire , te da se vrate i nastave sa igrom.

Razvijanje alternativnih načina rešavanja sukoba

Porodična atmosfera u kojoj se redovno i otvoreno razgovara o problemima i u kojoj je dopušteno iskazivati svoje osećaje pa tako i ljutnju pojedinih članova porodice prema drugima može i sprečiti neke buduće svađe . Za dete je važno da zna da ima pravo da bude ljuto na mamu , tatu , braću i sestre.  Zajednički razgovori o problemima doprinose razumevanju sebe i drugih i pomažu detetu da razvije alternativne načine reagovanja i rešavanja sukoba.  Sa  detetom treba razgovarati o nesuglasicama .

Važno je decu podučiti da govore o stvarima i situacijama u kojima se ne osećaju dobro i koje im se ne sviđaju . Mnoga deca nisu u stanju izreći sopstvenu ljutnju ili nezadovoljstvo , ali se prema njihovom ponašanju može zaključiti da nešto nije u redu . Za dete je važno da spozna sopstveno nezadovoljstvo i ljutnju kako bi moglo naučiti izraziti ih u prihvatljivom obliku . Dalje je važno da nauči da prepozna i kod drugih emocije poput ljutnje kako bi bio osetljiv na prepoznavanje tuđih osećanja, a pogotovo ljutnje i nezadovoljstva moglo i odmaći  se i tako izbeći situacije u kojima bi moglo doći do sukoba . Roditelji posmatrajući sa svojim detetom druge kako se ponašaju mogu pomoći detetu u učenju prepoznavanja ljutnje kako kod deteta tako i kod drugih.

Roditeljski primer deci

Treba naglasiti i da roditelji svojim ponašanjem daju primer deci . Ako roditelj u sukobu vređa druge i gubi kontrolu , uči i dete takvom ponašanju. Roditelj koji iznosi  svoje argumente i stavove jasno i pri tomu izražava i priznaje vlastita osećanja bez pokazivanja agresije i ne ponižavajući pri tomu sagovornika uči dete da i sukob može biti zdravi deo života . Ukoliko emocije ipak nadvladaju  važno je izviniti  se zbog svog ponašanja te tako i dete podučiti da nakon sukoba ponovo dolazi vreme pomirenja i međusobnog slaganja.

Napisala : Dr Renata Zdenković spec . psihijatar

Izvor: Poliklinika za zaštitu dece

KAKO DA ZNATE DA LI RADITE PREVIŠE ZA SVOJU DECU!

Kako da znate da li radite previše za svoju decu?

AKO RODITELJ UVEK PODSETI SVOJE DETE DA URADI DOMAĆI ZADATAK DA NE BI ZABORAVILO ILI DOBILO LOŠU OCENU U ŠKOLI, URADIO ZA DETE NEŠTO  ŠTO SAMO TRENUTNO MOŽE BITI OD POMOĆI. GREŠKE I DOŽIVLJAVANJE  NEUSPEHA SU BITNA ŽIVOTNA ISKUSTVA.

Piše: dr Erika Rejšer
Nekada je ono što smatrate uslugom, a činite svom detetu u želji da mu pomognete, zapravo – “medveđa usluga“. To što zataškavate njihove greške, propuste i neodgovornosti jedino vodi ka tome da će se oni uvek nadati da ćete vi ispraviti sve što zabrljaju.

Naravno, misli se na stvari za koje su dovoljno zreli i odgovorni da ih sami obave.Uvek će postojati neke druge situacije u kojima će im zaista biti potrebna pomoć i objašnjenje.

“Medveđa usluga“ stvari neće popraviti, već samo zataškati propuste i to na njihovu štetu.A vi kao roditelj sigurno to ne želite.

Evo nekih uobičajenih primera :

  • Podsećate svoje dete da uradi domaći zadatak
  • Završavate domaći zadatak ili naučni projekat vašeg deteta
  • Svaki dan spremate užinu desetogodišnjaku
  • Kada vaš petogodišnjak ostavi kući kaput (ili ručak ili domaći zadatak ) vi mu to svaki put nosite u školu
  • Prihvatate đubre i ostatke užine ili grickalica od vašeg deteta, iako je kanta podjednako udaljena i od vas i od njega

Roditelji se često preterano angažuju oko svoje dece i ne shvatajući da to rade.  Žive u uverenju da je svaka sitnica oko deteta posao roditelja i da njihova čeda ne treba ni oko čega da se pomuče. To rade delimično i zbog toga što su prezauzeti, pa u toj gužvi od obaveza na taj način pokušavaju da što pre obave svakodnevne zadatke – delom zbog toga što mogu da urade stvari bolje i brže od svoje dece, a delom zato što ne žele da vide da njihova deca doživljavaju neprijatnost.

Ako roditelj uvek podseti svoje dete da uradi domaći zadatak da ne bi zaboravilo ili dobilo lošu ocenu u školi, uradio za dete nešto  što samo trenutno može biti od pomoći, ali je na duži rok je problematično. Dete ne dobija priliku da nauči kako da bude odgovorno ili da vežba važne životne veštine kao što su upravljanje vremenom, organizacija i samodisciplina.

Upravo ako svaki put ponesete detetu zaboravljeni kaput (ili ručak , ili domaći ), dete neće doživeti neprijatno iskustvo u vidu gladi bez užine, hladnoće bez kaputa ili sramoćenja bez domaćeg zadatka, i neće biti motivisano da sledeći put ispravi grešku i ponese sa sobom sve što mu treba.

Greške i doživljavanje „neuspeha“, razočarenje ili nelagodnost, su bitna životna iskustva koja pružaju mogućnost za decu da nauče kako da rade bolje i da vežbaju nove veštine. Sasvim je prirodno da roditelji žele da poštede decu ovih neprijatnih iskustava, ali time im ne pomažu na duge staze. Time ih ne čine samostalnima i odgovornima već ih ohrabruju da se opuste a “mama će već sve ispraviti”.

Tako ih nenamerno lišavaju prilike da uče i vežbaju važne životne veštine dok su još u okrilju porodice.

Postoji još jedna velika mana ovakvog roditeljstva: stalno roditeljsko zalaganje može postati izvor svađe i sukoba na relaciji roditelj – dete. Roditelj stalno podseća dete da radi svoj domaći zadatak, a dete odugovlači, govori “kasnije ću” i pruža otpor, upravo zato jer zna da pored roditelja sigurno neće zaboraviti. Podsetiće ga on još sijaset puta.

Ako se pronalazite u svemu navedenom, obratite pažnju na sve stvari koje radite za svoju decu i zapitajte se:

  1. Zašto ja ovo radim?
  2. Da li su u stanju da to urade za sebe? ( ako nisu, naučite ih.)
  3. Šta će se desiti ako ne uradim to za nji?

Eksperimentišite tako što nećete raditi neke stvari koje obično radite i neka znaju unapred da ne bi trebalo da očekuju previše od vas.

Evo kako to može da izgleda u praksi ,ako uzmemo domaći kao primer:

„Džejmi, ja sam jedina/jedini koja brine o tvom domaćem zadatku, i stalno te podsećam na njega. Mislim da si dovoljno odgovoran da se sam setiš da uradiš domaći zadatak i bez mojih podsećanja i zato sam odlučila/odlučio da prestanem da te opominjem (fer upozorenje). Ako zaboraviš ili prosto nećeš da uradiš, biće to samo tvoj problem. I to problem takve vrste, da ako potraje, može itekako da ti upropasti i znanje i ocene.  Naravno, ako imaš bilo kakvih nedoumica ili poteškoća oko zadataka, znaš da uvek možeš da me pitaš.“
To može biti zastrašujuća promene za dete, ali zamislite koliko strašnije posledice će trpeti u budućnosti ako ne nauče da preuzmu odgovornost za sebe i svoje obaveze.

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Psychology Today

5 NAČINA DA POMOGNETE DETETU DA IMA SJAJNU ŠKOLSKU GODINU

5 načina da pomognete detetu da ima sjajnu školsku godinu

VEĆ NA SAMOM POČETKU SVOG RODITELJSTVA, SHVATILA SAM DA AKO BUDEM RADILA SVE KAKO TREBA, VRLO BRZO  UOPŠTE NEĆU BITI POTREBNA SVOJOJ DECI. SRCE MI SE CEPALO KADA JE MOJ STARIJI SIN ITAN VEĆ SA GODINU DANA KRENUO DA ME „IZBEGAVA“ OTKRIVAJUĆI SVET OKO SEBE. NA TRENUTAK MI JE PALO NA PAMET TADA, IZ STROGO SENTIMENTALNO-SEBIČNIH RAZLOGA: ZAŠTO GA NE BIH „ZEZNULA“ TAKO ŠTO GA NIČEMU NE BIH NAUČILA, DA BI CEO ŽIVOT ZAVISIO OD MENE!?

”Problem je što dođe trenutak, kada oni treba da napuste roditeljsko gnezdo a još nisu sposobni za let.” kaže Džesika Lahi, profesorka u srednjoj školi i autorka knjige: ”Blagodet neuspeha: Kako dobrim roditeljstvom naučiti decu da uspeju.”

Veoma je važno da dovedemo svoju decu do stadijuma gde im uopšte nećemo biti potrebni. Ali do tog trenutka vodi dug put sa preprekama, a jedna od najčešćih prepreka gde roditelji obavezno padaju je domaći zadatak ostavljen kod kuće. Velika većina roditelja će potrčati u školu za detetom, ali to je jedna od onih „nazovi usluga“ koje će im se vratiti kao bumerang – pravo u čelo!

Tog trenutka, dok mu nosite zadatak, bićete sopstveni superheroj, ali sprečićete ga da nauči lekciju iz neprijatnosti koju bi doživelo u školi, bez domaćeg, što bi ga podstaklo da ubuduće misli o svojim obavezama i proveri da li je ponelo sve što treba. Ako mu ne odnesete domaći, dovešćete ga u situaciju da razmišlja – kako da mi se ovo više nikad ne dogodi? Iz doživljene neprijatnosti izvući će važnu lekciju.

Lahijeva, koja je majka dva dečaka (Fin ima 10, a Ben 15 godina), kaže da je teže od učenja samog roditeljstva bilo naučiti da ne bude helikopter roditelj, da izbegne “prekomerno roditeljstvo.” I da, to je bio razlog zbog kojeg je odlučila da napiše knjigu.

Bilo je u njenom roditeljstvu situacija kada je jedva odolela da se ne umeša i pomogne detetu, kao na primer kada je njen sin obećao komšiji da će mu prošetati psa dok je on odsutan. Pas je upiškio i uneredio čitavu kuću, i sin koji je zaboravio na dato obećanje je molio da ona pozove komšiju i izgladi stvar, ali ona je odbila. “Prihvatio si tu odgovornost”, rekla je sinu. Tako da je on morao da prođe kroz sijaset neprijatnosti, izvinjavanje, sređivanje, revanširanje i ponovno zadobijanje poverenja.Sve te loše posledice bile su super lekcija iz odgovornosti i održavanja datog obećanja.

Srednja škola je još uvek savršeno mesto da dozvolite deci da padaju, jer padovi još uvek nisu sa velike visine. Ne boli previše a budu odlična lekcija. Deca tamo prave gomilu grešaka, idu bez domaćeg, varaju ali i osećaju pravi ukus posledica. Tu im nikako ne smete ”mazati puter na tost” i donositi zaboravljen domaći.

Njena knjiga govori i o tome kako ih motivisati da uče i rade. Decu je sasvim pogrešno motivisati novcem za dobre ocene ili ih kažnjavati jer su dobila loše. Te dve stvari će ih totalno odbiti od želje da uče.

Lahejeva je otkrila nekoliko načina kako da popravite samostalnost i kempetentnost u učenju i podstaknete njihovu glad za znanjem:

1. PRESTANITE DA ZA NJIH VADITE VRELO KESTENJE IZ VATRE.

Omiljena joj je anegdota jednog fudbalskog trenera koji, kada deca kažu da im mama nije spakovala kopačke, odgovori –“Pa onda tvoja mama neće ni igrati fudbal danas, zar ne?” Zapitajte se da li nešto slično radite i vi za svoju decu, i ako radite – smesta prestanite.

2. NEMOJTE IM OPSESIVNO OBJAŠNJAVATI KAKO SE NEŠTO RADI

Najbolji način da prestanu da se igraju bilo kojom igračkom je da im kažete da greše i da se ne igra tako. Isto tako se ubija i volja za učenjem, nemojte im govoriti kako da uče, samo iznesite svoja jasna očekivanja,na primer: ”Očekujem da ti je domaći gotov i besprekoran za sat vremena.” Ali ih upozorite i na jasne posledice ako ne poslušaju. Nakon toga ih ostavite tih sat vremena da to urade na svoj način.

3. OHRABITE KOMPETENTNOST UMESTO NEZASLUŽENOG POVERENJA

Umesto da kažete samo: ”Ti si tako pametan”, kada želite da ih pohvalite ili ohrabrite, recite:” Veoma sam ponosna na tebe što se toliko trudiš oko ovog projekta.” Kada im stalno govorite samo to da su veoma pametni, oni će sedeti i čekati da vide postoji li išta što će nadmašiti njihovu pamet. Ne radeći pritom ništa. A pred iole većim izazovom će ustuknuti plašeći se da ne budu poraženi. Da ne izgube stečenu reputaciju “pametnog”. Umesto toga, kažite im da radom i trudom mogu sve. Ohrabrite ih da se ne plaše izazova.

4. POMOZITE IM DA POSTIŽU SVOJE A NE VAŠE USPEHE

Deci su potrebni konkretni ciljevi, koji nisu uopšteni, bezoblični i daleki. Umesto da dete kaže sebi: imaću 5 iz matematike na kraju godine!”, ohrabrite ga da ka uspehu ide malim ali sigurnim koracima. Neka mu cilj bude da svaki dan ima tačan i ispravan domaći. Ili neka sami odrede cilj, ali neki manji, lako ostvariv i realan. Ako ne uspeju da ga ostvare, sedite i analizirajte zajedno usled čega je izostao uspeh. Zapitajte dete šta treba da uradi samo da bi iduće nedelje ostvarilo svoju zamisao.

5. POKAŽITE MU PRIMEROM

Roditelji mogu na kraju nedelje svojim primerom pokazati da o ostvarenim ciljevima treba da se razgovara isto kao i o neostvarenima ili budućim planovima. Neka vide na vašem primeru značaj planiranja i organizacije. Analiziranje grešaka i prihvatanje odgovornosti za njih, vodi takođe ka ispravljanju istih. Vodi ka uspehu.

I ne zaboravite da je i roditeljstvo proces koji se uči. I isto tako se da popraviti kada vidite da ne daje vidljive rezultate.

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Vašington Post

Материјал преузет са блога  Корачајмо заједно корак по корак